Sokobanja, šta videti

Evo šta videti u Sokobanji. Znate li da ovde možete da vozite bicikl po Ozrenu, kanu na Bovanskom jezeru, da se popnete do Sokograda u brdima, a onda da odete na plažu, da u vodenici sameljete žito i napravite hlepčiće ili da vozite kvad sa pogledom na Rtanj?

OD BEOGRADA: 230 km

OD NIŠA: 60 km

Ako ste od onih koji misle da se u ovu poznatu srpsku banju ide samo na lečenje, i da je ona mesto isključivo za vremešniju populaciju, obavezno pročitajte tekst do kraja, jer ću vam ispričati kako sam ja doživela Sokobanju – pela se i na konja i na kvad, bućkala se u turskom amamu i verala po stenama do stare tvrđave. I to sve na čistom vazduhu i uz dobru domaću hranu!

SOKOBANJA

Sokobanja se nalazi u istoimenoj kotlini na 400 metara nadmorske visine. Okružena je vencem planina, među ostalima – Ozrenom, Rtnjem, Devicom. Poznata je po tome da gotovo uopšte nema maglovitih dana tokom godine, kao i da u okolini nema nijednog zagađivača vazduha i voda. Uz ružu vetrova, ovaj predeo je oaza svežeg i čistog vazduha. Termomineralni izvori su još jedna prednost ove banje, čija voda pomaže kod raznih vrsta reumatizma i postraumatskih stanja.

Opština ima oko 16.000 stanovnika, a sama banja 8.500.

Došla sam polovinom jula, u jeku sezone kad je banja dupke puna. Šetalište se proteže od Zavičajnog muzeja do zgrade opštine. Svakako da ćete proći pored Crkve Sv. Preobraženja Gospodnjeg iz 1892, osnovne škole iz 1894, ali i pored centralnog banjskog kupatila „Amama“.

Izgradili su ga Turci na temeljima rimskih termi u 15. veku. Pod u ženskom amamu je originalan, kao i kolektor za termalne vode. Od sedam sokobanjskih izvora, ovde se nalaze dva. Kupatilo je prvi put obnovljeno 1834. po naredbi kneza Miloša Obrenovića i jedino je u funkciji na teritoriji Srbije. Te godine napravljena je i takozvana Miloševa kada, u kojoj se knez kupao i kroz prozorče provirivao u žensko kupatilo. Dolazio je u proleće i leto, dok je kneginja Ljubica sa decom obično boravila tokom jeseni. (U „Amamu“ su snimane i pojedine scene „Zone Zamfirove“.) Ako se pitate šta videti u Sokobanji, Amam ne smete da propustite.

Sokobanjci su ponosni što je ostalo upamćeno da je još u junu 1837. knez Miloš poslao zastavnika iz Kragujevca na lečenje u banju, napisao uputstva „da mu se da hleba, soli i sveća“ i da se pošalje na kupanje. To je bio, kažu danas, prvi srpski vaučer.

I kad uđete u takvo zdanje, ispod kupola i među zidine stare gotovo dva veka, a onda zakoračite u toplu termalnu vodu, jasno vam je zašto je ovaj amam opstao toliko dugo. Pogodilo se i da sam u ženskom kupatilu bila sama, dok je u susednoj prostoriji jedna gospođa bila na masaži, a ispred čekalo par ljudi na prirodni inhalatorijum u okviru amama. Ne možete odmah da se osvestite da i dan-danas ljudi ovde čekaju u redu, kao što su nekada to radili Rimljani, Turci, pa i sam knez Miloš.

Preko puta je restoran koji nosi naziv „Milošev konak“. Iako zgrada nije originalna, nalazi se na istom mestu gde je knezu bio glavni administrativni centar u banji. Tu je svake godine na tri meseca selio čitavu svoju administraciju iz Kragujevca. Danas ćete ovde, ili u popularnom „Ajriš pabu“ pored, svratiti na hranu i piće i uživati u pogledu na amam.

Šetalištem dalje izlazite do mosta na reci Moravica. Ako ste ljubitelj trčanja i šetnje, ovde ćete naći sređen park sa trim stazom. Moje prvo jutro je bilo baš takvo – patike i šorts, laganim tempom preko još praznog šetališta do parka, par krugova tamo, i nazad istim putem. Ono što ne treba da propustite, naročito ako dolazite preko leta, jesu plaže, koje se nalaze u nastavku, iza parka. Nije toliko važno da li biste se kupali ili ne (jer je i voda hladnjikava, tek oko 18-19 stepeni, mada to, koliko videh, posetiocima nije smetalo). Ovde treba da dođete zbog prirode i kontrasta njenih boja. Okolo je šumica, zeleno rastinje, dole je mala klisura oivičena svetlo sivim kamenom, a odozgo plavo nebo.

Imala sam prilike par puta ovuda da prošetam, da slikam beličaste oblutke, ali i da odem preko plaže „Župan“ do „Šest kace“ (dobro ste čuli, nije „šest kaca“). Marija iz Turističke organizacije Sokobanje mi je pokazala gde se nalaze „kace“, odnosno tih šest oblih uvala u kamenim obalama.

Pitate se zašto se ova druga plaža zove „Župan“? A, pa, to je već srpska verzija Romea i Julije, koju sam slušala na putu za Sokograd.

LEPTERIJA I SOKOGRAD

Ovo je najposećenije izletište u okolini, u predelu izuzetnih odlika „Lepterija-Sokograd“ koji je udaljen oko dva kilometra od centra banje. Crkva Rođenja Presvete Bogorodice krasi ovo mesto, kao i prirodni fenomen „Bogorodica u steni“. Šumskim stazama može da se ode do vidikovca „Popovica“ i srednjovekovnog utvrđenja.

Sokograd je izgrađen krajem 13. veka na temeljima rimske tvrđave, koja potiče iz perioda između četvrtog i šestog veka. Postoje podaci da je ovaj grad gordo stojao još u vreme Stefana Nemanje. Zna se da je razrušen 1413. godine.

Slušajte sad! Nekada davno, živeli su lepa Lepterija, ćerka gospodara Sokograda, i Župan, sin vlastelina iz drugog sela. Njihove porodice su večito bile u zavadi. Kad je Lepterija rešila da pobegne sa mladićem, a on uredio gde da ga čeka podno Sokograda, njen otac sazna za ovaj plan i brže-bolje preduzme sve ne bi li ga osujetio. Poslao je ljude da je stignu i ubiju, radije nego da se uda za neprijatelja. Kad je Župan na putu ka mestu sastanka čuo šta se dogodilo, popeo se na visoku stenu i skočio u Moravicu! Tu gde se udavio je danas plaža koja nosi njegovo ime, a na mestu gde je devojka stradala, danas se uzdiže izdašno prirodno izletište.

Sonja iz TO Sokobanje mi priča o Lepteriji dok se penjemo pešaka iz centra. Topla preporuka da odete u šetnju, jer ovo je svakako obavezna stanica na listi šta videti u Sokobanji – jeste uzbrdo i ima oko dva kilometra, ali zato ste valjda i došli, da se malo „razmrdate“ u prirodnom okruženju. Usput se pruža lep pogled na banju i Rtanj, a onda ćete naići i na šetače koji uživaju u debelom hladu.

Prešle smo most odakle se lepo vidi klisura reke Moravice, a onda levo ide staza prema „Bogorodici u steni“. Postoji više verzija o tome zašto i kako se Bogorodičin lik „pojavio“ u steni, odnosno kad ga i ko vidi, ali to je bilo sasvim dovoljno da ljudi počnu da je pohode, ostavljajući male ikone, sveće ili lične predmete. Tako se na vrhu može videti i beli šešir. Ako se popnete dovde, obavezno obratite pažnju na pogled iza vaših leđa. I pazite kako silazite, jer su stene klizave.

Put uz kanjon Moravice je više nego prijatan – zemljan, u hladu okolne šume, uz žubor čiste reke. Kad dođete do Lepterije, greota je ne otići dalje ka Sokogradu. Usput naiđete na još jedno obeleženo mesto gde se skrivao nobelovac Ivo Andrić za vreme Drugog svetskog rata, ili na česmu u koju se određenih dana u Sokobanji, ubacuje novčić za ispunjenje želja. Sa ovog izvora možete slobodno da pijete. (Natočila sam punu flašicu na putu nazad, sva zadihana, znojava i skapala od vrućine i žeđi nakon pentranja po tvrđavi. Da li zbog toga ili iz nekog drugog razloga, ali voda je bila – preukusna!)

„Puf, pant“ kozjom stazom do same tvrđave (fanovi Alan Forda će razumeti), a onda prastaro stepenište od teškog kamena, zidine koje sežu uzbrdo, četvrtasta kula, pa još strmiji uspon. Kakav pogled sa vrha! Bilo je onih koji su ostali podno zidina, ne želeći da idu dalje po onoj vrućini, ali samo oni koji su se uspentrali do gore, bili su počašćeni prizorom kao iz filma. Kao da su set pravili scenografi „Igre prestola“ lično. Svuda okolo jarko zeleni brežuljci, a vi stojite na sivom kamenu, koji je tu od davnina, i kojim su hodili ljudi u nekada živom gradu pre mnogo, mnogo vekova.

SESALAČKA PEĆINA

Nalazi se u selu Sesalac i udaljena je od Sokobanje 19 kilometara. Osvetljena je u dužini od oko 200 metara, bogata je pećinskim nakitom i kroz nju teče reka ponornica. Ispred samog ulaza je uređen prostor za izlete, a u neposrednoj blizini može da se vidi i veštačko jezero.

Na putu za selo Sesalac, svratili smo i u mestu Vrelo-Istoci podno Device, da vidimo i gde izvire reka Moravica koju spominjem od početka putopisa iz Sokobanje. Sam izvor nije bio naročito impresivan kada smo mi bili, mada kažu da je prirodni fenomen zbog razlivenog rečnog toka. U okolini je i Crkva Svetog Ilije. Kažu da je kneginja Persida Karađorđević u 19. veku videla da se tu skupljaju vernici oko kamenog krsta, pa je skinula ogrlicu sa 18 dukata i dala je za izgradnju crkve.

Pećina je poseban doživljaj. Iako za posete nije uređen veliki deo, možete da vidite stalaktite i stalagmite, ali i slepe miševe. Provlačite se kroz niske hladne hodnike, dok vas napolju čeka prava letnja temperatura. Na zaravni na početku izletišta – terasa restorana „Pećura“ od drveta. Domaćini Goran i Nataša Simonović proveli su nas kroz pećinu, a onda nas posedali na domaći sok od koprive i „nešto da se prezalogaji“. Već tri godine dočekuju goste sa domaćim specijalitetima i raduju se okupljanima meštana i posetilaca, pa i „Sesalačkom kotliću“, takmičenju u kuvanju gulaša poslednje subote jula.

Imala sam to zadovoljstvo i da se odavde provozam na kvadu do vrha brda. Peđa mi priča da je kamp sa bungalovima počeo da gradi njegov otac Vojkan Marković 2017. Porodično žive u Švedskoj, ali bi se Peđa, kaže, rado vratio kada kamp zaživi. Prvi turisti koje će primiti 2020. moći će da spavaju u bungalovu na proplanku, a onda da se na kvadu otisnu skroz do Vrmdžanskog jezera na Rtnju, udaljenog oko 30 km.

Kvad deluje kao da „zanosi“ u jednu stranu, pa vam treba malo vremena da savladate vožnju. Kako makadamski put krivuda i penje se, tako i kvad teži da se „iskrivi“. No, Peđi su, kaže, putevi ovde „kao stvoreni za kvadove“. A na vrh brda – zaravan, livada i prelep pogled na Rtanj!

SELO VRMDŽA

Ovo selo se nalazi u podnožju planine Rtanj i primer je ruralnog razvoja, s obzirom na činjenicu da je u poslednjih nekoliko godina dobilo 32 nova domaćinstva. U pitanju su ljudi koji nemaju rodbinskih veza sa ovim delom zemlje, mahom su visokoobrazovani i „frilenseri“. Vrmdža se prvi put pominje u trećem veku kao rimsko utvrđenje za odbranu carskog puta. U 14. veku postalo je stanište vizantijskih vlastelina.

Od starog Vrmdžanskog ili Latinskog grada, kako ga meštani zovu, ostalo je tek par zidina na vrhu litice. No, ovde posetioci često obiđu Vrmdžansko jezero, jedino prirodno na teritoriji opštine, koje je udaljeno tri km od sela, i koje ćete staviti na listu „Sokobanja, šta videti“. Iznad vode među krošnjama viri i piramidalni vrh Rtnja.

Ako imate vremena svratite do Zavičajnog muzeja, iza koga se pruža lep pogled na kotlinu. Tu je smešteno i odmorište da možete na miru da uživate u pogledu.

Prošetajte i do litica gde se vežba slobodno penjanje, ali i na pastrmku u restoranu „Vodenica“. (Tu možete da kupite i sveže mleveno brašno od pšenice, heljde, kukuruza.)

BOVANSKO JEZERO

Jezero je nastalo pregrađivanjem reke Moravice 1977. godine. Udaljeno je od Sokobanje 10 km, dugačko je osam km, a najveća dubina mu je 50 metara. Ima uređene plaže, ali je poznato i među izletnicima i ribolovcima.

Danas ćete neretko videti pedalinu ili kanu kako klizi po površini jezera. Ovde se održava i jedriličarska regata. Mene je pasionirani ribolovac (i biciklista) Darko poveo u obilazak. Dok prolazimo pored šatora pecaroša, priseća se kako je devedesetih godina ovde lovio smuđa, koga, kaže, ima sve manje. Ipak, jezero obiluje belom ribom, može da se ulovi krupan som, poneki smuđ ili štuka.

Na Bovansko jezero se često dolazi i zbog posmatranja ptica.

„Ume da se desi da vidite kako ujutru preko jezera pliva srna ili vidra, dabome“, kaže Darko i napominje i da je nedavno osnovano i Sokobanjsko ekološko društvo.

Priča mi kako oko jezera postoji biciklistička staza u dužini od oko 35 kilometara. Prelazi se preko brane i preko dve rečice, s druge strane jezera je makadam, ali to sve predstavlja dodatni osećaj avanture za vožnju u prirodi.

Pre nego što bude još par reči o planinskom biciklizmu, da pomenem da ovde na jezeru možete da se oprobate u pripremanju domaćih specijaliteta. U Hacijendi „Gane“ dočekali su me Danijela i Gane. Imali su restoran u Nišu, a onda su odlučili da se presele u selo Trubarevac i otvore ugostiteljski objekat. Zasad izdaju tri sobe, spremaju hranu za goste, ali i prodaju prirodne sokove, džemove, slatka. Danas se tu razvlače kore, prave se pite ispod sača, domaći specijaliteti po tradicionalnom receptu. Gane, kažu, „uvek doda neki novi začin“, pa ispadne još ukusnije. Dok punimo paprike po njihovom receptu, pričaju mi kako im je bio i ambasador sa Tajlanda i oduševio se mućkalicom.

„Godinu dana kasnije je došao sa ambasadorom Japana, a mućkalicu je čak i doručkovao“, pričaju domaćini.

OZRENSKE LIVADE

Park prirode „Ozrenske livade“ je 1973. stavljen pod zaštitu i zauzima prostor između Ozrena i Device. Poznat je po 22 strogo zaštićene vrste biljaka, ali i po vodopadu Ripaljka, koji je prvi spomenik prirode zaštićen kao takav u Srbiji 1948.

Da se vratimo biciklima. Na teritoriji opštine ima ukupno oko 111,5 km staza, dok ih je na Ozrenu u dužini od oko 20 km. Brigita i Marko kažu kako svi traktorski i poljski putevi zapravo mogu da posluže za planinski biciklizam. Ako volite da vozite kroz šumu, na ne tako velikoj nadmorskoj visini (mi smo bili na oko 680 metara), ovo je pravi izbor za vas. Preko Turističkog info centra dobijete sve informacije, a možete i da iznajmite bicikl.

Ljubinko, koji vodi sokobanjsku Turističku organizaciju, poveo me je u šetnju po Kalinovici. Na ovom ozrenskom izletištu videćete lep proplanak, izvor, ali i drvo sekvoje koje se udvostručilo i sada raste kao „blizanac“. Tako stigosmo i do Etno parka „Kalinovica“, dok mi Ljubinko priča o „negativnim jonima u vazduhu koji utiču na svopšte stanje organizma“. Ni slutila nisam da će nas tamo domaćini Dragan i Milan sačekati sa belim konjem (ime joj je Princeza).

Ljubitelje jahanja će ovo obradovati. Jer, pored šetnje ili bicikla, okrepljenja u Etno parku (uz proju, kačamak, domaće kiselo mleko i raznorazne druge đakonije domaćice Vesne), možete da se družite i sa Princezom. Ako vam je magarence draže, ima gazda Dragan i to – pitomu Anu, takođe belu, koja nije imala ništa protiv da uslikamo jedan „selfi“ zajedno. (Ko je pratio story na Instagramu, video je i to.)

A sad… Da li da vam pomenem da nemam iskustva sa konjima, i da, ma koliko da je Princeza bila fina i strpljiva, ne da nisam uspela iz prve da se popnem u sedlo – nego su mi doneli i stolicu!

GRUDONJSKE VODENICE

Etno kutak Grudonjske vodenice nalazi se u naselju Gradašnica, na oko dva km od centra banje. Ovde su dve vodenice, stare više od dva veka, od kojih je jedna preuređena u etno-kuhinju gde posetioci mogu sami da pripreme tradicionalna jela uz instruktora iz etnološkog udruženja „Etnos“.

Bilo je vreme da se ponovo zavrnu rukavi. Da biste doživeli mesto u koje ste došli, treba da se oprobate i u spremanju hrane. A gde ćete boljih učitelja od iskusnih domaćica.

Dok nam gospodin Golub priča kako je njegova familija još 1833. kupila ove dve vodenice „za dva para volova i četiri hektara imanja“, gospođa Vida mi pokazuje kako da od testa, napravljenog od tek samlevenog brašna, oblikujem lepinjice, tj. kravajčiće, kako ih ovde zovu. One koje su malo narasle ređamo u tepsiju, pa ispod sača u vatru. (Ovde bi rekli da se kravajčići peku – u crepulji.)

„Idu samo brašno, so, kvasac i malo vode. Zamesi se meko, odstoji da naraste i oblikuje po želji“, kaže gospođa Vida, dok vuče testo iz naćvi.

A kad zamirisa hrskava, rumena korica i doneše domaćeg sira, razgovor je na kratko zamro. Pa, kako da odolite!

Sledeći: ŠTA DA OBIĐETE U ČAČKU

Svi tekstovi rubrike „Vikend u Srbiji“