Šta videti u Novom Bečeju

Ako se zaputite u srednji Banat, evo putopisa o tome šta videti u Novom Bečeju. Činjenica je da u ovo vreme korone odmore većinom provodimo po Srbiji, ali je takođe i činjenica da često ne gledamo dalje od „izvikanih“ mesta po našoj zemlji, pa i ne znamo šta propuštamo. Trenutna situacija je zapravo savršena prilika da otkrijemo sve lepote Srbije i zavirimo u „ćoškove“ koji su nam možda potpuna nepoznanica.

Na primer – znate li gde se nalazi jedini ukopani toranj crkve u rečni nasip kod nas, ili gde možete da vidite ostatke manastira iz 13. veka koji je na poklon dobio Despot Stefan Lazarević, gde se veruje da je sahranjen hunski vojskovođa Atila sa velikim blagom, gde ćete naći vinovu lozu koje nema nigde u svetu, ili gde možete da plivate ujutru, vozite se fijakerom popodne i uveče probate paštetu od čvaraka? Pa – u Novom Bečeju!

OD BEOGRADA: oko 140 km

OD NIŠA: oko 378 km

Iz Beograda se lako stiže bilo auto-putem za Novi Sad uz isključenje u Kovilju, ili putem od Zemuna ka Zrenjaninu. Ako krenete radnim danom biće manja gužva, a ujutru ćete izbeći letnje vrućine. Iako je Novi Bečej popularan kao vikend destinacija, tokom leta slobodno može da se ode na nedelju dana kupanja na Tisi uz povremene obilaske lokalnih znamenitosti (i odličnu ribu za ručak!).

OPŠTINA NOVI BEČEJ

Arheološka istraživanja na nekoliko kilometara od Novog Bečeja, na Matejskom brodu i Borđošu, pokazala su da prva ljudska naselja na ovim prostorima potiču još iz mlađeg kamenog i bronzanog doba. Novi Bečej se kao grad-tvrđava prvi put pominje u dokumentu iz 1091, čiji ostaci se nalaze na obali Tise.

Današnje naselje nastalo je spajanjem Vranjeva i takozvanog Turskog Bečeja, a obuhvata i Novo Miloševo, Bočar i Kumane. Na teritoriji opštine živi oko 23.000 stanovnika, dok značajnu nacionalnu manjinu čine Mađari (oko 18 odsto).

Kako dođete u Novi Bečej, tako će vas put prirodno navesti na Tisu. Reka u 44 kilometara vijuga oko teritorije opštine, glavni trg naselja izlazi na nasip, a i primetićete da maltene sve ima prefiks „tiski“. (Ulica se zove Tiski kej, hotel u kojem sam bila je „Tiski cvet“, nazvan po prepoznatljivom novobečejskom insektu, a naći ćete i pljeskavicu koja je ovde „tiski točak s kajmakom“.)

Stanovništvo voli da provodi vreme na keju, da se kupa, peca, popije kafu na ležaljci, provoza se čamcem, pa ćete i sami prvo otići na obalu. Tako smo ljubaznog domaćina Srđana Ćopu, koji nas je čekao da nas provoza brodićem oko Ostrva, našli kako upravo – izranja iz reke.

Tisa je, kažu, mirna, „spora“, kreće se oko dva do tri kilometara na sat, pa je savršena za plivanje. Sa jedne strane Ostrva voda je pride prilično plitka, pa veća plovila uglavnom biraju drugu stranu. Ova mala ada je od peska, pa se spira, odnosno smanjuje ili proširuje kako već Tisa odluči (dužina ostrva je 2014. bila 180 metara). Danas je pohode izletnici, a nekada davno, kada je i tok reke bio malo drugačiji, sakrila je, kažu, neprocenjivo blago.

Naime, smatra se da je niko drugi do Atila „Bič Božiji“, veliki hunski vojskovođa, baš ovde sahranjen polovinom petog veka. Sačuvani spisi opisuju upravo ovakvo mesto, a Huni namerno nisu obeležili njegov grob, već su i tražili tačku koju će prekriti plitka voda, da bi zaštitili bogat ratni plen koji počiva sa njim. Pričaju mi kako se na ovom mestu voda nikada ne zaledi, bez obzira na to što Tisa ume zimi da preraste u debeli led.

I dok me zadirkuju „kako sam mogla da dođem na Tisu bez kupaćeg“, prolazimo i pored ostataka Starog grada. Ovde je u 13. veku bilo veliko utvrđenje, tipičan srednjovekovni grad na vodi, kojim je bio zadivljen i otomanski putopisac Evlija Čelebija. Planovi tvrđave se nalaze u bečkom arhivu, a danas mogu da se vide tek delovi nekadašnjih zidina. No, baš neposredno posle moje posete očekivao se dolazak ekipe arheologa, koja počinje sa iskopavanjima.

Da biste stekli sliku kako je Stari grad nekada izgledao, skoknite do Doma kulture, koji je tik pored nasipa, gde se, pored stalne postavke arheoloških iskopina iz okoline, nalazi i maketa ove velelepne tvrđave.

Novi Bečej može da se pohvali još jednom građevinom iz istog perioda, između čijih stubova možete i da prošetate.

MANASTIR ARAČA

Sadašnji ostaci ove romaničke bazilike potiču iz 1228. godine, a podignuta je na mestu gde je na prelazu iz 9. u 10. vek već postojala crkva. Pošto je već krajem 13. veka porušen, obnovila ga je Jelena Anžujska, supruga kralja Uroša Prvog Nemanjića.

Osnova i raspored građevine karakteristični su za benediktanske crkve, a zna se da su manastir oko koga je niklo naselje, Ugari poklonili Despotu Stefanu Lazareviću, te da ga je on ostavio Đurađu Brankoviću. Izgubljen je kada i Stari grad, u 16. veku.

Kad čujete da je ovuda prolazio čuveni Put svile, da su tuda nekada išli Krstaši krećući se ka Svetoj zemlji, a onda vam samo iskrsne crvenkasta građevina pred očima, posred one vojvođanske ravnice, svakako da ćete biti nestrpljivi da vidite Araču. (Čak i ako vas „optuže“ da ste toliko žurili da niste ni vodu poneli.)

Kažu da je moguće da je i Ričard „Lavlje Srce“ svraćao u Araču, naročito jer se smatra da je u obližnjem Slanom Kopovu vidao rane lekovitim blatom. Na samoj Arači se vidi da je dograđivana iznova i iznova. Sada kroz njene lukove i prazne svodove samo golubovi proleću, mada vam je odmah jasno da je ovo nekada bilo velelepno zdanje. Arača svakako ulazi na listu onoga – šta videti u Novom Bečeju. (Ako ste pratili „storije“ na Instagramu, sve ste ovo već videli.)

Turistička organizacija Novog Bečeja ovde organizuje takozvani „Srednjovekovni piknik narodne kuhinje“ 20. juna, gde se pored takmičenja u kuvanju, održavaju i viteške borbe i takmičenja. Direktor TONB Saša Dujin mi objašnjava i kako je u planu da se uredi bunar na prilazu Arači. Ovde su, naime, nekada zastajali putnici da se okrepe, a kažu da je i voda imala drugačiji ukus u zavisnosti od toga ko je pio, odnosno kakav je čovek bio pored đerma.

Imala sam tu sreću i da njivom soje pored Arače protrče srndaći, baš dok smo se mi divili bojama zidina u kontrastu sa plavim nebom. (Iz Novog Bečeja nas je, inače, ispratio pljusak, koji je, kao poručeno stao i sa sobom odneo i sive oblake kad smo stigli do manastira. Jer, ovo bi bila šteta ne slikati!)

DVORAC KARAČONJI

Jermenski trgovci Bogdan i Mihalj Karačonji kupili su selo Beodru 1781. (deo današnjeg naselja Novo Miloševo), koje je ostalo njihovim naslednicima. Braća Laslo i Lajoš podižu dva kaštela, odnosno dvorca-letnjikovca, uz sve propratne zgrade, ali zbog dugova ih 1842. daju pod hipoteku. Veći je zatim srušen, dok je manji menjao vlasnike, ali su sačuvani nekadašnji ambar i žitnica i pretvoreni u muzej „Kotarku“. Ovde se čuvaju ne samo delovi nameštaja koji su se nalazili u lokalnim kaštelima, fotografije drugih zavidnih palata porodice Karačonji iz Mađarske i Rumunije, već i predmeti iz okruženja iz istog perioda.

U „Kotarki“ su nas dočekali domaćica muzeja Iskra, kao i statua lava koja je nekada krasila pročelje većeg letnjikovca. S druge strane je stajala skulptura zmaja, koju muzej planira da rekonstruiše.

Manji dvorac je, nažalost, danas nemoguće videti, jer nije predviđen za turističke posete. Kroz vreme je bio dom za nezbrinutu decu, zatim dom za „besprizorne devojke“, kojima se ako se časno udaju, poklanjala po soba dvorca. Od sjaja palate Karačonjijevih teško da je nešto i ostalo. Ipak, ideju kako je sve to izgledalo možete dobiti upravo u muzeju „Kotarka“. Ovo je nekada bio ambar dvorca, dugačak 70 metara, u kojem su se čuvali žito i kukuruz. Zgrada žitnice pored imala je pet nivoa i u njoj je radilo 70 žena.

Dok prolazimo pored izložbenih eksponata, ljubazna Iskra nam objašnjava da je kuriozitet i što obližnja katolička crkva ima dva tornja, što obično nije slučaj. Priča se da su Laslo i Lajoš želeli da se za svakog od njih podigne po jedan, s obzirom na to da su pomogli izgradnju. U ovoj crkvi je, inače, sahranjeno oko 20 potomaka porodice, među kojima su i čuvena braća.

DVORAC SOKOLAC

Još jedan dvorac krasi Novi Bečej. U pitanju je zdanje koje je krajem 19. veka izgradio jedan od najbogatijih srpskih industrijalaca habsburške monarhije Lazar Dunđerski za svoju ćerku Emiliju. Ovo je bila letnja palata, dok je porodica zime provodila u gradovima. Letnjikovac nije otvoren, mada može da se poseti, ali uz prethodnu najavu.

Ono što je posebno interesantno kod Sokolca, pored toga što je palatu podigao Dunđerski, jeste što tu postoji i Lenkina soba. Pošto se Emilija ovde preselila kada se udala za grofa Ivanovića, njena mlađa sestra Jelena (Lenka) joj je često dolazila u posetu. Ovde su se zapravo Lenka i pesnik Laza Kostić sretali i zaljubili. Za one koji ne znaju, Laza Kostić je bio više nego duplo stariji od Lenke i smatrajući nedoličnim da je veže za sebe, oženio se drugom ženom i sa njom otišao na medeni mesec u Italiju. Lenka je baš tada preminula, a Kostić u Veneciji napisao „Santa Maria della Salute“.

U Lenkinoj sobi se nalazi originalno ogledalo, krevet, kao i portret devojke, za koju se smatra da je baš ona. Prostorije dvorca su prostrane sa velikim prozorima i vratima, i visokim plafonima. Na tremu je, kažu, stajao klavir uz koji su se provodile letnje večeri. Sada okolo ima puno rastinja (i komaraca!), a dvorac čeka neke bolje dane za rekonstukciju.

GLAVAŠEVA KUĆA

Kuća slavnog Vranjevčana dr Vladimira Glavaša prilagođena je za turističke posete, pa se ovde može videti kako je živeo imućniji građanski stalež na prelazu iz 19. u 20. vek. Delimično su sačuvani originalni nameštaj i unutrašnja dekoracija. Kuća je, pored toga, riznica ondašnjeg kulturnog nasleđa ovog kraja, naročito ako se uzme u obzir da su ovde dolazili pesnik Jovan Jovanović Zmaj, kompozitor Josif Marinković, političar Svetozar Miletić, slikar Đura Jakšić i drugi.

Glavaš je završio prava u Pragu, priča mi Saša, ali je vodio samo jedan slučaj. Branio je nekog ubogog siromaha i izgubio slučaj. Od tada je to sasvim napustio i posvetio se trgovini. Družio se i pomagao umetnike i glumce, pa se priča da je iz Vranjeva prebačena kompletna glumačka trupa kada je osnivano Srpsko narodno pozorište.

Ovaj Vranjevčanin je preminuo 1909. i u testamentu ostavio da, pošto nije imao naslednika, sva imovina ostane lokalnoj pravoslavnoj crkvi da njome raspolaže 200 godina, a sav novac sa računa katoličkoj crkvi sa druge strane kuće. Kažu da je za života pomagao i jevrejsku zajednicu. Takođe, tražio je i da 100 godina nakon njegove smrti, nijedno žensko ne sme da kroči u njegovu kuću. Ostalo je nepoznato zašto.

Manje prostorije za poslugu lokalna turistička organizacija je preuredila u autentičan prostor, pa se u jednoj sobi nalazi originalan set iz stare berbernice, koji je poklonila porodica poznatog novobečejskog berberina. Ako se pitate šta videti u Novom Bečeju, ovo bi trebalo da vam je jedna od stanica.

MUZEJ ŽERAVICA

Krajem sedamdesetih godina 20. veka Milivoj Žeravica je rešio da nabavi traktor kakav je imao njegov otac među prvima u selu, Fordson 10-20 HP iz 1924. Kada ga je pronašao u okolini Kragujevca, tamo je zatekao još nekoliko sličnih kojima nije odoleo. Ono što je počelo kao nekolicina traktora preraslo je u uglednu zbirku, jedinstvenu u Srbiji. Kuriozitet je najstariji sačuvani traktor u Srbiji „Hart-Parr 30“ iz 1920.

Moram da priznam da mi nije zvučalo naročito zanimljivo da obilazim traktore, ali je muzej „Žeravica“ više nego interesantan. Kada dođete u veliku halu, gde su poređani traktori iz različitih perioda, a onda ugledate i druge predmete iz pokućtva, stare televizore i radio aparate, alatke za rad u polju, kolevke, flaše za sodu, mašine za kucanje, pa čak i stare automobile, počnete da se okrećete na sve strane.

Kažu da je vlasnik muzeja imao običaj da istera sve traktore koji su u voznom stanju, na svojevrstan defile u Novom Miloševu. Posetioci onda gledaju u čudu postrojenja koja deluju kao male lokomotive golih točkova.

FIJAKER I KROKAN LOZA

Vojvodina je tradicionalno vezana za fijakere, te ni Novi Bečej tu ne zaostaje. Poslednji zvanični fijakerista bio je Nova Tomašev, koji je vozio sve do 1943. kada je odveden u zarobljeništvo tokom Drugog svetskog rata. Dok se posle dve godine nije vratio kući, fijaker je vozila njegova supruga, a onda je Nova definitivno prestao ovim da se bavi 1946.

Loza muskat krokan uspeva jedino u Novom Bečeju i više nigde na svetu. Kažu da je kalem iz Francuske doneo grof Gedeon Rohonci u svom štapu. Iako ga je zasadio na više mesta u Evropi, on se samo ovde primio. Staro krokan vino pilo se na dvorovima od Budimpešte do Beča, a u njemu su kasnije uživali i Josip Broz Tito i Šarl de Gol.

Nekako vam poseta Novom Bečeju nije potpuna ako se ne provozate fijakerom. Pokušavala sam da razumem razliku između karuca i fijakera, odnosno štervogla (što je uspelo tek donekle). U svakom slučaju, fijaker više ne možete da zaustavite na ulici, ali ga možete iznajmiti uz pomoć Turističke organizacije. Mene su kroz Vranjevo prošetali Irma i Leon.

Što se tiče loze, i tu morate unapred da se najavljujete ako želite da vidite baš muskat krokan, ali je zapravo praktičnije (ako niste stručnjak i baš i ne razlikujete jednu vinsku lozu od druge), da skoknete do neke od lokalnih čardi i naručite domaće vino. Novi vlasnik vinograda svoje vino još nije stigao da fermentira i spakuje, pa se tu malo strpite.

A gde je vino, tu je i hrana, naročito ako ste u Vojvodini. Odemo tako u posetu Nadici Josimović da zajedno napravimo takozvanu ladnjaču. Prost recept, brzo se sprema, a ukusno – krompir sečen na tanke listove i zaliven testom kao za palačinke, samo malo gušćim. „Sirotinjski doručak“ od koga vam ide voda na usta.

A onda Nadica ne samo da je iznela svoj ketering sa sve paštetom od čvaraka, čitavu paletu tegli i teglica zimnice, preukusne gomboce iliti knedle sa šljivama, već joj je kuća puna raznoraznih suvenira i rukotvorina.

Vodi udruženje KNAP (Kreativno napravljeni predmeti), ali oslikava i kofere. S druge strane, i njen sin Radovan je izgleda nasledio kreativnu crtu, pa je nedavno počeo da slika.

I JOŠ PONEŠTO

Iako nisam imala prilike da obiđem Slano Kopovo, jer je za to trebalo u ovo doba godine i za samo jednog posetioca vaditi posebne dozvole, treba naglasiti da je rezervat izuzetno vredan lokalitet. Meandar kojim je nekada proticala Tisa je danas fluvijalno jezero, i pravo je mesto za istraživanje prirode i časove ekologije. Slano Kopovo je reprezentativni primerak slatinskih staništa bogat raznim vrstama ptica i bilja.

No, ono što je još moglo da se obiđe jeste takozvana Tolstojeva kuća u gradu. Naime, unuk čuvenog Lava Nikolajeviča Tolstoja koji se zvao Vladimir, živeo je ovde do 1945. Tolstojevi su kao simpatizeri cara potražili utočište u bratskim zemljama nakon Revolucije. Nedavno je dolazio Petar Tolstoj, praunuk i potpredsednik Ruske dume, da poseti kuću. Novi vlasnici planiraju da je pretvore u memorijalni centar u spomen na Tolstojeve i Ruse uopšte, koji su u ono doba boravili u Novom Bečeju. Ovde je zapravo bio izmešten i čitav Harkovski institut gde su se školovale Ruskinje, a danas postoji i rusko groblje.

Zanimljivost ovog zdanja je još nešto. Vladimir se navodno zakleo nad bunarom da neće napuštati svoje imanje, a kasnije su meštani počeli da pohode bunar i – zaljubljuju se. Ko se, kažu, do sada nije udao ili oženio, dovoljno je da popije vodu sa ovog bunara! I sadašnji vlasnik Ileš Bečei se pomirio sa bivšom suprugom posle pet godina, a naprasno mu se žene i dvojica sinova Ileš i Imre, od kojih ovaj stariji nije hteo ni da čuje za brak.

Pa vi vidite šta vam je činiti!

Sledeći iz rubrike: KRAGUJEVAC, KAKAV NISTE VIDELI

Svi tekstovi rubrike „Vikend u Srbiji“