Zapadna Srbija: Atrakcije i druženje

Mislila sam se kako da naslovim ovaj tekst, ali čini mi se da je „Zapadna Srbija: Atrakcije i druženje“ savršen način da vas uvedem u priču o svom poslednjem putovanju kroz Srbiju. Ovoga puta išla sam od Čačka, preko Guče, Arilja i Ivanjice, do Požege i Kosjerića, i to u sjajnom društvu.

Zapadnu Srbiju sam ranije prešla uzduž i popreko, u nekim delovima regije sam bila i više puta. Imam i to zadovoljstvo da sa Turističkom organizacijom regije Zapadna Srbija i sarađujem godinama unazad. (Ostaviću vam na kraju ovog teksta link za poslednju brošuru o srednjovekovnom blagu koju možete da skinete – potpuno BESPLATNO. Drugu možete da dobijete na Početnoj strani bloga kada se upišete na mejling listu.)

Zašto je ovoga puta bilo drugačije?

Zato što sam bila u prilici da se u gradovima koje sam pomenula, sretnem sa divnim ljudima iz lokalnih turističkih organizacija, ali i zato što sam putovala sa novim drugarima, sjajnim kolegama kojima sam bila i neka vrsta „vođe puta“. Otuda i ideja za ovaj tekst. Jer, detalje o svakom gradu u okviru turističke regije naći ćete u zasebnim tekstovima u rubrici „Najlepša mesta u Srbiji„ na blogu, dok ću vam sada ponovo predstaviti nekoliko atrakcija u zapadnoj Srbiji, ali i kolege sa kojima sam imala zadovoljstvo da putujem.

Zapadna Srbija, atrakcije

Čačak i Kablar

U tekstu „Šta videti u Čačku“ naći ćete detalje o svim znamenitostima, ali ću vas ovde podsetiti da treba da obiđete Narodni muzej koji je smešten u konaku Jovana Obrenovića, brata kneza Miloša, iz 1835. godine, Galeriju Nadežde Petrović, Rimske terme građene između prvog i četvrtog veka naše ere. Promuvajte se pešačkom zonom kroz sam centar, slikajte se pored natpisa grada, a onda se uputite na Kablar. Nama su pravili društvo Gordana, Dejan i Goran iz Turističke organizacije Čačak.

Uz Kablar možete da se popnete autom, mada se u okviru klisure nalaze brojne pešačke staze prilagođene različitoj fizičkoj spremi. Na nekih 600 metara od vidikovca ćete ostaviti auto na prostranom parkingu, a onda prošetati zemljanom stazom kroz šumu ka vrhu. Kablar je visok 889 metara, a vidikovac je okrenut ka Ovčaru i Zapadnoj Moravi i smešten samo pet metara niže.

„Jedino što mogu da kažem je da je sve zeleno!“, oduševljen je Eksekjel, Čileanac koji se 2019. preselio u Srbiju i odmah se zaljubio u našu zemlju: „To je netaknuta priroda. Svima koji nisu bili poručujem da treba da dođu u zapadnu Srbiju i na Kablar.“

Kako je i sam stranac, pitali smo ga šta bi poručio inostranim turistima koji planiraju put naše zemlje. Eksekjel (koga smo od milošte prozvali Eksić kako bi dobio srpsko „ić“ na kraju imena), kratko je rekao:

„Sve što treba da znaju, jeste da Srbija nije samo Beograd.“

Eksekjel inače vodi youtube kanal i profil na Instagramu pod nazivom „Hola.Serbia“ i predstavlja lepote naše zemlje na španskom. Bili smo presrećni što je bio deo našeg tima. (Da li da pominjem da je jedini na put poneo srpsku zastavu!)

Posetu klisuri završili smo više nego prijatnim krstarenjem i pravo sa broda ušli u restoran „Plaža“ u Međuvršju. A tamo riblja čorba i pastrmka – prste da poližete.

Guča i trubači

Iz Čačka smo otišli u Guču, a tamo nas je dočekala divna Marijana iz Turističke organizacije Dragačevo. Ne samo što smo se sa njom našli ispred Muzeja trube, već je Marijana samo zbog nas obukla i narodnu nošnju.

Iako smo svi „digitalci“, Instagrameri, blogeri, fotografi, s Marijanom smo se osećali kao pravi turisti. Utrkivali smo se ko će se s njom slikati pored eksponata muzeja.

Ni večera, naravno, nije mogla da prođe bez trubača. Bend „Dragačevske trube“, čiji su izvođači svi iz Dragačeva, podsetio nas je zašto je Guča nadaleko poznata. Neki su baš te večeri odlučili da ove godine prvi put dođu i na Sabor.

Marijanin kolega Miloš nas je sledećeg jutra poveo u obilazak manastira na Ovčaru. U dvorištu manastira Svete Trojice, monah nam je ispričao nekoliko zanimljivosti, a u manastiru Sretenje monahinja skuvala kafu i poslužila domaće kolače. Kakvo divno osveženje za početak dana!

(Više detalja u tekstu „Šta videti u Guči“.)

Arilje i maline

Posle oko pola sata već smo stajali ispred čuvene Crkve Svetog Ahilija u Arilju. Ana i njene koleginice iz Turističkog info centra objasnile su nam da je crkva zadužbina kralja Dragutina i da datira iz 13. veka. Provele su nas kroz lepo oslikanu unutrašnjost, gde mogu da se vide neke od najznačajnih fresaka u Srbiji.

„Iako zapadna Srbija važi za najposećeniju turističku regiju u našoj zemlji, ovde se nalazi još mnogo toga neotkrivenog ili nedovoljno poznatog. Moje saznanje vezano je za Crkvu Svetog Ahilija u Arilju i izuzetne freske. Ostadoh nema pred činjenicom da pored Belog anđela u Mileševi, postoji i Plavi anđeo u Arilju, i u istoj crkvi freska Hrista koja je na izložbi u Parizu 1971. ponela priznanje najlepše“, utisak je koleginice Dragice iz grupe.

Dragica uređuje sajt i profil „Events in Serbia“. Prepričava nam kako je umela da se nađe na malim lokalnim manifestacijama posvećenim starim muzičkim izvođenjima i instrumentima, na kojima je privlačila pažnju prisutnih jer ne samo da su se svi oni međusobno poznavali, a ona je bila „novo lice“, nego je i bila daleko najmlađa, „zalutalo dete“. Uživa u svom poslu, ne voli mnogo da se slika, pa smo večito pravili kadrove sleđa sa njenom bujnom kosom u prvom planu.

Pošto smo obišli novootvoreni Legat Dobrila Nenadića, prošetali kroz grad, seli smo u restoran „Raspberry Hill“. Aperitiv – sok od maline, dezert – takozvana „vruća malina“. Čak je i šifra za wi-fi bila vezana za ovo voće. A kako drugačije!

(Više informacija ćete naći u ranijem tekstu „Šta videti u Arilju“.)

Ivanjica i Mučanj

U Ivanjicu smo stigli popodne, taman na vreme da se smestimo u hotel „Park“ u centru grada. Ostoja iz Turističke organizacije Ivanjica je sa nama popio kafu, a onda nas poveo do simpatičnog smeštaja na uzvišenju. Ne znam koliko sam se puta slikala pored preslatke štrumfovske kućice u obliku pečurke. Tako ostatak puta zaradih nadimak „Štrumfeta“. Što je najgore, počela sam i da se odazivam…

Na Rimskom mostu za koji se veruje da je izgrađen u 15. veku, nismo mogli napraviti dovoljno fotografija. Zoran i Borko iz produkcijske kuće ZooM iz Užica puštali su dron, mahali, dok sam ih ja iz prikrajka slikala.

„Čak i ja koji sam rođen i odrastao u Užicu, neke delove zapadne Srbije svaki put doživljavam kao prvi. Sve je lepše u dobrom društvu, kao što smo se mi okupili sa svih strana da ovekovečimo lepote našeg kraja, i ne zna se šta je lepše, da li manastiri, vidikovci, hrana, ili ovaj Rimski most“, kaže Zoran.

Uveče smo obišli Hadži-Prodanovu pećinu, gde nam se pridružio Janko, direktor TOI, večerali smo u „Bar cafeu“, a ujutro nas je dočekala još jedna poslastica – Mučanj.

„Pored velikih turističkih centara, važno je predstaviti širu ponudu manjih ili većih opština zapadne Srbije, jer zaista imaju mnogo toga da ponude. Pored gastronomskih specijaliteta, zdrave hrane, očuvane prirode, tu je i dosta sadržaja za ljubitelje aktivnog odmora, seoskog i verskog turizma. Sa velikim zadovoljstvom smo se uključili u promociju ovog kraja i možemo da potvrdimo da ko jednom poseti zapadnu Srbiju, uvek joj se vraća“, kažu Aleksandar i Vladimir, rođena braća iz „Kompas kaže Srbija“.

Za njihov sajt i profile na društvenim mrežama sigurno znate, naročito ako ste tražili sadržaj o lepotama Srbije. Vode ih, zapravo, Aleksandar i Marija, ali im se i Vladimir nedavno priključio.

Aleksandar se i „žrtvovao“, pa je, pošto smo Eksekjela prekrstili u Eksić, pristao da ostatak puta i sam postane „Alehandro“.

(„Šta videti u Ivanjici“)

Požega i Tometino Polje

U Požegi smo žurili da uhvatimo autobus, jer je Eksić morao da se vrati u Beograd na posao. Sat vremena kasnije pridružila nam se koleginica Aleksandra, koja je upravo stigla iz prestonice. Ona je dugogodišnji turistički novinar i radi za Turističku organizaciju Beograda.

Nataša i Ivana iz Turističke organizacije Požega povele su nas u Muzej železnice, a tamo nas je dočekala sjajna delegacija Železnica Srbije ad iz Beograda, koja nas je provela kroz ceo kompleks. Nije im smetalo ni što smo se kao deca slikali u starim lokomotivama, okretali stari telefon i vikali „Alo, Požega“ i pretvarali se da kupujemo karte kroz stare male šaltere. (Sve to možete da vidite na „storijima“ RTO Zapadna Srbija.)

A onda – priroda! Odvezli smo se do ušća Crne i Bele Kamenice, pa do vidikovca na Tometinom Polju. Bilo je toliko toplo da smo se ostatak puta šalili kako ljudima mora da se preporuči da ovde dođu „samo usred leta, i to isključivo u podne“.

„Pretpostavio sam da će predviđena tura biti ’već viđeno’, ali ispalo je da to ’već viđeno’ u stvari baš i nije sve viđeno, i da uvek ima mesta u pretrpanim memorijama za nešto novo, za neko novo i prijatno sećanje. Tometino Polje će tek da postane hit mesto“, podelio je sa nama utiske sa ture Dragan Bosnić, dugogodišnji fotograf i publicista.

Kako je dodao, posebno ga je impresionirala blogerska grupa: „To je, na moju žalost, vreme koje je meni izmaklo, ali ja ipak ne bih napuštao svoju arhaičnu opuštenost.“

Bilo je pravo zadovoljstvo gledati kolegu Bosnića, koji pominje vreme kada su se još koristili filmovi za aparat, i mlađanog Vladimira, kako mu pokazuje svoje snimke sa drona.

Poseta Požegi ne bi bila kompletna bez odlaska u selo Gornju Dobrinju gde je rođen knez Miloš Obrenović. Okrepili smo se u Crkvi Svetih apostola Petra i Pavla, koju je takođe knez podigao i gde mu je sahranjen otac. Posle ručka u požeškoj „Krčmi“, malo smo došli sebi od vrućine, prošetali čuvenim Kružnim trgom, i zaputili se na Divčibare. Tamo nas je poveo gos’n Radosav iz Turističke organizacije Kosjerića da se odmorimo i jutro nastavimo obilaskom Kosjerića.

(„Požega, šta videti“)

Kosjerić i seoska domaćinstva

Logično je da od ovoliko prirode i zelenila, poslednji dan putovanja kroz zapadnu Srbiju provedete baš u seoskim domaćinstvima. Jer, seoski turizam je iz ovdašnjih sela i počeo pre mnogo decenija.

Dan smo počeli u domaćinstvu „Gostoljublje“ uz odličan domaći doručak, a onda otišli da vidimo „Čas mojih predaka“ u staroj školi u selu Subjel. Mališani 21. veka sa šajkačama na glavama i devojčice sa pletenim torbama o ramenu.

Odatle odosmo u centar Kosjerića. Kod česme Svetomiru Đukiću, Ljubiša Đokić nam je ispričao kako je Đukić bio jedan od osnivača Olimpijskog kluba Srbije (preteče današnjeg komiteta), te da se poslednjih godina organizuju i atletski susreti u varoši. Obišli smo Stari Han, izgrađen 1854. godine kao stanica za trgovce i putnike. Oko njega je kasnije niklo naselje.

U selu Seča Reka, gde se nalazi zanimljiva crkva-brvnara na mestu gde je postojala crkva još u 15. veku, škljocali smo do besvesti. Oko crkve su nanizani lepo oslikani spojmenici-krajputaši, po kojima je ovaj kraj i poznat. (Više u tekstu „Šta videti u Kosjeriću“.)

A dan smo završili u još jednom domaćinstvu, ovoga puta kod porodice Stojanić u selu Stojići. Domaćin je bio ljubazan da nas povede i do stare vodenice koja je više od 100 godina u porodici, a i dalje melje žito. Prošetali smo po domaćinstvu, a onda probali domaće slatko od lubende, pršutu, kajmak, proju, pa i meso iz zemljanog suda.

Do Beograda je ostalo samo da se sumiraju utisci, da se natenane vari – i odrema.

Ovde možete „skinuti“ brošuru RTO Zapadna Srbija o srednjovekovnom nasleđu ove oblasti.

Ostavite komentar kad prelistate. Biće mi drago da čujem šta mislite!

 

Druga tura: UŽICE, ZLATIBOR, PRIJEPOLJE

SVI PUTOPISI iz Srbije

Druge DESTINACIJE po svetu