Došlo je vreme za još jedno putovanje i tekst „Zapadna Srbija Šta posetiti“. Jer, ovoga puta smo obišli tri destinacije, i to Užice, Zlatibor i Prijepolje, i sve ono što pripada ovim turističkim centrima zapadne Srbije. Putovali smo u istom sastavu kao i prethodni put (o čemu možete više da pročitate u tekstu „Zapadna Srbija: Atrakcije i druženje“), i imali smo prilike da se sretnemo sa zaposlenima u lokalnim turističkim organizacijama, koji su sate i sate proveli sa nama.
Užice, Zlatibor, Prijepolje
Zapadna Srbija Šta posetiti
Plan je bio da krenemo rano ujutro i provedemo nekoliko dana u pomenutim mestima. Dok smo se spremali za još jedno putovanje, radujući se što ćemo ponovo lepo da se družimo, proveravali smo prognozu, jer su najavljivali blagi potop baš za vreme naše posete. Pljuskovi, oblaci, grmljavina, magla, samo još sneg nisu uvrstili!
No, šta je – tu je. Pošli smo oko šest sati pre podne dok je u Beogradu još bio mrak. I jeste počela kiša, već tada, ali kako smo se približavali Ovčar Banji, tako se nebo razvedravalo. („Možda ovo još ispadne dobro“, šaputali smo među sobom.)
Dobro došli u Užice
Prva stanica – Zlakusa, i to Etno park „Terzića avlija“. Tamo je trebalo probati domaću komplet-lepinju uz rakiju i kafu. Sudarali smo se po dvorištu, pokušavajući da uslikamo svo šarenilo cveća. Kad smo se okrepili, bilo je vreme za 700 stepenika Potpećke pećine. (Nisu seljani džabe nekada doručkovali komplet-lepinju baš pred naporan dan u polju! Što reče Eks, „kad ovo doručkuješ, ne moraš više ništa da jedeš do sutra“.)
Za one kojima je trebao još nekakav podstrek za sagorevanje kalorija, ni to nije bilo daleko – za oko pola sata smo već bili pored Starog grada u Užicu, i to na početnoj stanici ziplajna. Užička vožnja možda nije najduža ili najviša u regionu, ali sigurno nigde nećete imati prilike da vidite tvrđavu iz 14. veka iz ovog ugla! Pored toga, možete da birate da li biste da se spustite „stojeći“ ili da se „lansirate“ poput Supermena.
Iako je većina još iz Beograda govorila kako bi radije preskočila ziplajn, kad smo stigli, atmosfera nas je sve ponela. Ne samo da su neki pobedili strah od visine, drugi podvriskivali uz „Idemo, Srbijo!“, već smo se gotovo svi provozali – više puta.
Moja malenkost čak tri! Jednom je trebalo probati (i preživeti), drugi put poneti i mobilni telefon, pa nešto i snimiti, a treći se spustiti kao Supermen (pa, kažu da i to mora da se proba, bože moj). Čak smo se zafrkavali i „zvanično“ se opraštali od pratilaca pre nego što se otisnemo niz žicu.
Tvrđava iznad Užica je uvek inspiracija. („Šta videti u Užicu“) Sad je već rekonstruisan jedan deo, tako da može lepo da se nasluti kako je ova srednjovekovna građevina nekada izgledala. A Užičani su otvorili i Neolitsko naselje „Stapark“ prethodnog leta. Još jedna zanimljiva lokacija sa lutkama u prirodnoj veličini, izuzetno verno prikazanim. (Morala sam uslikati Vladu pored jedne od njih a onda smo se šalili kako se posle 7.000 godina – „malo šta promenilo“.)
Zbog obilnog ručka (a svaki obrok u zapadnoj Srbiji je takav!), morali smo preskočiti večeru na Zlatiboru, gde smo se uputili predveče. (Samo da pomenem i da, ne samo da nije padala kiša, već je gotovo čitav dan bilo vedro i sunčano. Jakne i kišobrani su ostali u vozilu.)
Zlatibor atrakcije
Na Zlatiboru nas je dočekala hladnjikava noć, a jutro je bilo maglovito i vlažno. Pribojavali smo se da smo se prerano obradovali da je prognoza bila pogrešna. No, iako je jutarnja šetnja pored jezera bila praćena oblacima, oni su se na putu za Stopića pećinu razmicali, i to tako da je u Sirogojnu koje smo posetili posle toga, bilo savršeno vreme. Vedro plavo nebo su šarali beli oblačići, može li bolje!
Zlatibor nije tek tako među najpopularnijim destinacijama u Srbiji i svakako da mora da se nađe na listi „Zapadna Srbija: Šta posetiti“. (Više o tome šta videti na Zlatiboru možete pročitati u zasebnom tekstu na blogu.) Ovoga puta nije moglo sve da se obiđe, ali pojedine atrakcije je prosto nemoguće preskočiti.
Pored onoga što se podrazumeva, poput Starog sela „Sirogojno“ i Muzeja pletilja, među atrakcije Zlatibora upisala se i nova lokacija. I to ona koja će vas provozati čak devet kilometara, skroz do Tornika!
Verovatno ste pogodili. Radi se o Gold Gondoli, najdužoj panoramskoj gondoli na svetu. Kreće iz centra Zlatibora a onda prelazi preko „plišanih“ brda i Ribničkog jezera, i ide sve do najvišeg vrha. A tamo, tim Gold Gondole i „Vizitor caffe-a“ spremili su „čajanku“ samo za nas. Pored vanilica i čajnih kolutića, na stolu su se našle i komplet-lepinje i pokoja rakijica.
(Približavao nam se crni oblak i pretio sve da prekrije, ali je bio dovoljno uviđajan da sačeka da sve završimo i uputimo se ka kabinama. Kratak pljusak prsnuo je samo dok smo pravili pauzu na međustanici na Ribničkom jezeru.)
Lepote Prijepolja
Naš prvi susret sa Prijepoljem bio je u manastiru Mileševi, jer smo u tamošnjem konaku prespavali. Ovo je bio doživljaj mnogima od nas koji smo prvi put noćili u manastiru. Kažu da se po tome kako ovde spavate, vidi koliko ste grešni. Nije bilo mreže za telefone ni interneta. (Možda smo i zbog toga ustali odmorni.)
Ujutro se magla dizala ka srednjovekovnom gradu Mileševcu, ostavljajući manastir pod nebeskim svodom, idealnim za fotografisanje. (Više u tekstu „Zanimljivosti Prijepolja“.) Naša mala grupa je dobila i blagoslov igumanije za slikanje unutrašnjosti crkve. Dragica i ja smo šetale okolo, ćaskale sa nekim od posetilaca manastira koji su, kažu, došli iz Dervente.
Put nas je poveo i ka Kamenoj Gori. Radovali smo se što ćemo videti Sveti bor od nekoliko stotina godina. Nebo se „skupljalo“ i mračilo, ali bili smo svesni da je prednost i što smo već tri dana šetkali po vrletima zapadne Srbije uz odlično vreme. (Uprkos prognozi.) Ali, oblaci su se i ovde suzdržali. Na putu za Sopotnicu, i plavo nebo se probijalo kroz sivilo.
Vodopad od oko 20 metara i kaskade obložene mahovinom na oko hiljadu metara nadmorske visine u Sopotnici, bili su još jedna lepota za slikanje. Čist vazduh uz hučanje vode dali su nam dodatni podstrek da se popnemo strmom stazom do vrha. Marija i Aleksandar su nam mahali odozgo, tik pored najvećeg mlaza vode koji se stropoštavao sa prijepoljskih stena.
Kad smo konačno seli da se odmorimo i ručamo kod gazda Voje podno vodopada, sručio se takav pljusak, da je delovalo da se nebo spojilo sa zemljomI „Sad može i da pada“, šalili smo se među sobom, jer to nam je bila poslednja stanica za ovu turu. (Na proleće nas čekaju Tara, Sjenica i Zlatar.)
Kažu da dobri ljudi i pozitivna energija, nose i lepo vreme. Čini se da smo mi to ovoga puta i dokazali!
SVI PUTOPISI iz Srbije
Druge DESTINACIJE po svetu
