Da počnemo onda od glavnog grada i svojevrsnih zanimljivosti o Parizu. Prestonica je uvek na listi svakog putnika koji dolazi u Francusku. A prvo što meni padne na pamet vezano za to prvo putovanje u Pariz iz 2003, jeste neuobičajena vrućina! Tačno je da je bio avgust, leto, ali ovaj deo Evrope je u to vreme zapravo bio pod uticajem nekakvog tropskog toplotnog talasa, zbog čega je vreme bilo jedva podnošljivo.
Doduše, nije da me je to usporilo, naprotiv – svakog jutra bih se snabdela brojnim flašicama vode, navukla laku odeću i sandale – spremna za novu avanturu koju je nosio taj dan. (Kad sam već kod toga, voda se tada prodavala na svakom ćošku, morala je da bude dostupna svima i svugde zbog one vrućine, a ulice su u najtoplijem delu dana obično bile gotovo puste…)
Uznemirujuće vesti
Danas se često pitam kako sam to tako „nonšalantno“ podnela. Ipak sam hodala po čitav dan, šetala duž Sene, pela se na vrh Trijumfalne kapije, jurcala po Versaju i žurila od jednog muzeja do drugog. Ali, nije bilo lako odoleti, zanimljivosti o Parizu su bile jače.
Uveče, kada bi mi se „baterije“ već istrošile, uzbuđeno sam slušala vesti i jedva mogla da poverujem. Stotine ljudi je preko dana tražilo medicinsku pomoć jer nisu mogli da podnesu tako visoke temperature. Tek tada bih se zapravo… Pa, da kažem – zabrinula.
Ali ujutru, čim bi svanuo novi dan, opet sam bila spremna za pokret.
„Vrućina je bila nepodnošljiva, ali nije bilo vremena za gubljenje niti su mogli da se čekaju neki ‘bolji vemenski uslovi’. Samo ponesete puno vode i ranom zorom – put pod noge!“ Ovo sam napisala u jednom od tekstova za domaću štampu, koji je objavljen u septembru 2003. Ta scena mi je još živa u sećanju.
Zanimljivosti o Parizu
Jedan od prvih utisaka koje sam imala kada sam stigla u Pariz, jeste da mi je u ovom gradu bilo vrlo lako da se snađem.
Sve je lepo obeleženo, prevozna sredstva su bila pouzdana, a upravo neposredno pre nego što sam doputovala, usvojen je bio i propis da isključivo vozila javnog prevoza mogu da se kreću žutom trakom. Kad se samo setim! Danas je teško zamisliti bilo koji veći grad bez ove regulative, ona se prosto podrazumeva. (Čak je, u međuvremenu, stigla i do Beograda.)
„Ako biste da idete metroom, kartu za dve nedelje ćete platiti 14 evra, i dobićete mapu sa linijama metroa i autobusa. Na svakoj stanici postoji još po jedna mapa, pa će biti nemoguće da se tek tako izgubite. Ako biste radije autobusom, pas de problème! Dobićete još mapa, obaveštenje na svakoj stanici o vremenu kada vam stiže autobus, ili ako ste u vozilu – kada će se ono sledeći put zaustaviti.“
Pošto je javni prevoz u Parizu bio tako dobro organizovan, čak ni špic nije bio toliki problem, bar ne na površini zemlje. Ispod, u metrou, bilo je kao u košnici! S obzirom na to kakvi su vremenski uslovi bili, prijalo je da se povremeno popnete u autobus, provozate stanicu ili dve, tek da se malo rashladite pored klima uređaja.
Putovanje sa dijasporom
A onda mi je i sinulo! Naime, do Pariza sam tada putovala autobusom, jer je karta bila smešno jeftina u odnosu na avionske cene.
Ono što nisam znala jeste da je tu liniju najviše koristila srpska dijaspora, pa su se ljudi ili vraćali u Francusku posle odmora u otadžbini, ili su išli da posete članove porodice u Parizu. Za vreme prilično dugog puta (koji je trajao nešto više od 20 sati), ljudi su pominjali kako je „lako snaći se u Parizu, čak i kad ne znaš jezik“.
Putnici su prepričavali svoje životne priče, sve naizgled uspešne i „lake“, a ja sam bila prinuđena da gledam prastare domaće TV serije u autobusu, koje su bile popularne kada su oni bili mladi, i da slušam nekakve folk hitove, koji su izgleda bili hitovi samo „napolju“, među našim ljudima u inostranstvu, jer ih se mi nismo sećali. No, kod njih su ostali „živi“, bez obzira možda na jaz od par decenija. Živopisno putovanje u svakom slučaju!
„Novi most“, uprkos svemu
„Bez obzira na to koliko ste vremena planirali da provedete u gradu, verujte mi – nije ni blizu dovoljno.
Gde god da se okrenete, očekujući da ispred vas iskrsne Ajfelova kula ili Luvr, naletećete na neku drugu važnu građevinu ili istorijsko mesto. Ovde pretpostavljam da bi dobro došle ‘veštine’ japanskih turista – dođete, vidite, klik-klik, i nastavite dalje, nema se vremena!“
Svi znamo šta je to što u Parizu treba obavezno videti, tako da to neću zasebno navoditi. Samo ću podeliti sa vama zaključak, koji mi se ugnezdio u glavi nakon što sam iščitavala istorijske podatke i anegdote o pojedinim popularnim lokacijama. To je ono što su za mene bile naročite zanimljivosti o Parizu. Na primer, mnogi koji su bili u Parizu nisu preskočili vožnju malim brodom duž reke Sene, takozvanim „bato mušom“. Dok su ih pozdravljali mostovi na Seni, čuli su možda i priču o „Novom mostu“ (Pont Neuf)? Evo kako ona ide.
Iako se ovako zove, „Novi most“ je u stvari najstariji na Seni. Sagradio ga je Anri Četvrti, koji je naredio da most bude ukrašen komičnim maskama, urađenim prema licima njegovih ministara i savetnika. Naime, oni su svi listom bili protiv izgradnje mosta, tvrdeći da „neće izdržati“. Posle ozbiljnih i zamornih rasprava, Anri je naredio da im se lica uklešu u kamen i postave na most kako bi im se buduće generacije smejale, jer će most opstati. A tako i bi!
Protivno volji Parižana
„Čini se da su najpoznatija mesta u Parizu nekako uvek bila građena – protiv volje samih Parižana. Kada je, primera radi, Ajfelova kula nikla za potrebe Svetske izložbe 1889, sva visoka i u gvožđu, građani su zahtevali da odmah bude srušena, ‘jer je ružila grad’. Danas je ovo zaštitni znak francuske prestonice.
Još jedna od zanimljivost o Parizu! Naime, crkva na Monmartru građena je čak 45 godina, jer je zemljište bilo previše vlažno i klizavo da bi izdržalo tako masivnu i impozantnu konstrukciju. Crkva ‘Sakre Ker’ (Svetog srca ili Sacre-Coeur) na kraju je ipak završena, 1919. godine, ali sa jednom anomalijom – kamen od kojeg je pravljena imao je čudnu devijaciju tako da je kada pokisne i ovlaži se, postajao još belji. To je Parižanima bilo dovoljno, nisu bili zadovoljni i nisu želeli ‘defektnu crkvu’. Naravno, želeli su da se pothitno sruši!“, napisala sam tada.
Zabavne pričice, zar ne! Pa, setite se toga kada budete obilazili znamenitosti Pariza, kao što su Crkva „Notr dam“, Centar „Žorž Pompidu“, zgrada Francuske komedije, Opere, ili impozantni Panteon. Ako želite da se popnete i na terasu Trijumfalne kapije – uz usko strmo stepenište koje zavija do vrha, maltene bez prozora – pokušajte da ne mislite na Hičkokovu „Vrtoglavicu“. Šalu na stranu, vredi svakog stepenika, jer vas na vrhu čeka prelep pogled na čitav ovaj magični grad!
Sledeći: KAKO SAM PRATILA BODLERA
Svi tekstovi SERIJE o Francuskoj
