„Luksuz“ nepoznat Evropi

Od Rogačice do Bajine Bašte, Drina se sporadično vidi s puta. Ušuškana u šumarke i lipe, tek povremeno iskoči da se malo šepuri, a onda opet zamakne.

U Rogačici jasan znak na raskrsnici, pa možete skrenuti levo za Valjevo ili desno za Bajinu Baštu, a pre nego što uđete u ovaj drugi grad možete da okrenete za Užice. Taj vas put vodi preko Kadinjače uz serpentine i prelep pogled na okolna brda. Moguće je, doduše, i ući u Bajinu Baštu, a onda odatle poći za Užice preko Kaluđerskih bara, Kremne i Čajetine.

S obzirom na prirodu koja opasava oba ova puta, jedino što možemo da preporučimo jeste da jednom idete jednim putem, a u povratku drugim, jer je prosto nemoguće odlučiti se koja su brda i šume usput lepši i raskošniji!

Kad krava postane “doživljaj”

Najbolji pogled na Drinu (kad vam već dok idete uz reku zamakne pre nego što se osvestite da je na kratko provirila), ipak je sa „Banjske stene“ na Tari ili s brda u pravcu prema Valjevu od Rogačice.

S prvog vidikovca puca pogled na kanjon koji je ova reka napravila između planina i vidite kako vijuga i nestaje negde u Bosni, a sa drugog mesta priroda izgleda kao da je malo „mekša“, pitomija, pa se obale nisko spuštaju sa okolnih brda i kao da se stapaju s Drinom.

Uzak put preko vrhova brda, jedva da nađete mesto da uparkirate auto na kratko, da koji minut uživate u pogledu. Sporadično prođe još po neko, pa zatrubi – „to valjda ludim Beograđanima i krava koja pase na proplanku dođe kao svojevrstan doživljaj“. A možda i jesu u pravu, jer činilo nam se da, posle sveg sivila betona u prestonici, oči ne mogu da nam se „nadišu“ ovog zelenila i plavog neba.

Ko god doš’o…

Britanski diplomata Arčibald Pejton je zabeležio i kako mu se jedan srpski iguman zahvalio na poseti Srbiji u ime prisutnog naroda i poželeo mu srećan put.

„Ponavljao je uz to rečenicu koju sam već ranije čuo: ‘Hvala Bogu te je Srbija najzad dočekala dan da stranci iz daleka dolaze da vide i upoznaju narod'“, napisao je Britanac u knjizi iz 1844. godine.

Neretko smo i sami nailazili na takvu reakciju ljudi sa kojima smo razgovarali, iako nismo ni stranci niti neka oficijelna lica. Svi su listom bili oduševljeni što je neko zainteresovan da vidi baš njihov rodni kraj i bili su zaista više nego predusretljivi.

Primedbe i okolnosti

„Nemoguće je putovati po unutrašnjosti Turske, a da se u mislima stalno ne vraćate u srednji vek zbog hiljadu čudnih primedaba i okolnosti koje su neodvojive od moralnog i političkog ustrojstva jedne polucivilizovane, kvazifederalne carevine“, piše Pejton nakon što su ga u Srbiji pitali da li i „njegov kralj živi u jakom utvrđenju“.

Shvatili smo usput da imamo po nešto zajedničko sa ovim britanskim diplomatom iz 19. veka, osim činjenice da pratimo njegovu trasu. Pored svih očiglednih razlika i skoro dva veka distance, naši Srbi nisu bili ništa manje iznenađeni što smo na put pošli iz radoznalosti i želje da obiđemo ovu našu bujnu zemlju, nego što su bili oni iz 1843. i 1844. kada je „ludi Britanac“ bio znatiželjan da vidi tu Srbiju koja se tek otresala Turaka.

Koga god da pitate za neku informaciju, prvo vam ljubazno odgovori, a onda slede ispitivanje, pa čuđenje – tim redosledom.

„Ma nije valjda. Pa, vi tako… Putujete… Obilazite? Ako, ako, lepo je to. A samo jednu noć ste ovde? Pa šteta, baš šteta“, bila je najčešća reakcija.

Kad nam se činilo da pitamo nešto najobičnije moguće, ispostavljalo se da je – neobično. U Perućcu pitamo gde je centar, jer se pruža samo jedna ulica koja prelazi preko mostića, s jedne strane kiosk, sa druge restoran, pa ništa, ništa, šuma, šuma, pa kuća. A onda nam bude neprijatno kad nam kažu da to jeste centar.

Prelep pogled

Sama Bajina Bašta ima fino sređeno šetalište uz puno cveća, žute klupice na kojima sede ljudi i ćaskaju, kafiće, prodavnice, hotel „Drinu“, čak i turističku kancelariju (koja se doduše tako ne zove, ali je radila).

Spavali smo na obali jezera Perućac, vozili serpentinama do više od hiljadu metara nadmorske visine kako bismo bacili pogled na Drinu s “Banjske stene”. Ide se preko Mitrovca, ali računajte da je deo puta do pred “Stenu” u makadamu u dužini od pet kilometara. Doduše, predviđeno je da se ovim stazama ide peške i namenjene su svima koji su na Taru došli zbog laganog planinarenja. A pogled odozgo… Neprocenjiv!

Što se tiče hrane, jedno od najlepših mesta za ručak je svakako restoran u „centru“ Perućca čije terase se protežu tačno preko reke Vrelo, koja teče ispod kafane i sliva se uz omanji vodopad u Drinu. Predvečerje na vodi ne može da prođe bez komaraca, ali što videsmo pastrmke u ovoj rečici od svega 365 metara dužine! Odozgo izgledaju kao da imaju bar po pola metra. I dok se mi sladimo domaćim specijalitetima ovog kraja, prisetismo se da je naš britanski saputnik bio oduševljen kajmakom. On je, u krajnjoj liniji, bio među prvim Evropljanima koji su ga promovisali svojim sunarodnicima.

A sad malo „luksuza“!

„Pojavila se domaćica. ‘Kako ste spavali? Dobro? Nadam se da ste se odmorili.’

Nastavila je s ljubaznim raspitivanjem dok je uzimala iz ruku sluškinje srebrni poslužavnik na kojem su se nalazili čašica šljivovice, tanjirić sa ružinim slatkom i velika okrugla posuda od češkog kristala, s vodom; sve to, uključujući čibuk, bio je uvod u doručak, koji se sastojao od kafe i tosta, a umesto mleka imali smo kajmak, kako se zove turski mlečni krem. Uvek me je iznenađivalo što ovaj nesumnjivi luksuz, koji se može naći u svakom gradu, uopšte nije poznat u većem delu Evrope“, pisao je Pejton polovinom 19. veka.

Jeste da kajmak nama danas više ne važi za bog zna kakav specijalitet, i to samo zato što nam je dostupan i što smo na njega navikli, ali u čast našem britanskom saputniku rešismo da uz doručak – za kraj ovog našeg kratkog uživanja u lepotama Srbije i vraćanju u prošlost uz Pejtona – u svakom slučaju naručimo i malo onog „luksuza“ od domaćeg „mlečnog krema“!

Sledeći: ŽENA ZA VOLANOM U „ZONI SUMRAKA“ (17)

Svi tekstovi SERIJE Srbija 19. veka