Kao što sam uradila sa “flamenkom” u Barseloni, učinila sam i ovde – ostavila sam “fado veče” u pozorištu za poslednji dan u Lisabonu. Pre toga sam čula nekoliko pesama, znala sam tek ponešto površno o samoj muzici i isprva sam se iznenadila što je tolika “pomama“ za „fadom“ raširena po čitavom gradu.
Činilo se da maltene svaki kafić i restoran organizuju neko već “specijalno fado-veče”. Doduše, atmosfera takve jedne večeri mora da vam ostane urezana u pamćenje. Pijacukate vino i slušate damu kako peva, melodija vas hipnotiše. Jednu jedinu reč nisam razumela, ali sam imala utisak da sam intenzivno osetila svaku promenu ritma!

‘Oldtajmer’ koji prodaje fado
Dok sam jednog od tih dana šetala kroz grad, nabasala sam na starinski auto pretvoren u kiosk, sa natpisom “Lisabon – grad fada”. Ovde su se prodavali muzički diskovi. Gospodin za pultom mi je preporučio albume Amalije Rodrigeš, objasnivši mi da je ona veliko ime i klasika portugalske “fado” muzike. (Da pomenem da se od tih CD-ova od tada nisam odvojila!)
No, kupila sam nekoliko diskova koje ću poneti kući, išla na jednu od tih večera uz “specijalni fado šou”, ali sam bila vrlo uzbuđena da vidim izvođenje i na bini, da čujem muziku u drugačijem okruženju, specijalizovanom za ovakve nastupe. To je bilo moje poslednje veče u Lisabonu. I to kakvo veče!

Fado veče u kvartu Čiado
Na bini je bila grupa muzičara, sa nekoliko pevača koji su se smenjivali, izvodeći jednu pesmu za drugom. U nekom momentu vam se učini da ste potpuno izgubljeni, zaboravite gde ste. Sa svakim visokim tonom koji devojka otpeva, naježite se, preplave vas emocije, i bez obzira na to što zapravo nemate razloga za tugu i žal! Počete da se pitate za smisao života, setite se ljudi koje volite, sudbine, životnog puta, izbora, žalite za svim onim stvarima i ljudima koje ste poznavali, i mnogo toga drugog… A opet, ne razumete ni reč!
Otkako sam bila u Lisabonu, trudim se da odem na gotovo svaki “fado-događaj” u Beogradu (kojih nema puno, ali se nađe poneki s vremena na vreme), ali uvek sebe podsećam da idem u društvu. Jer, sve mi se čini da ću tamo pred narodom da briznem u plač, i to potpuno bez razloga, i iako mi to nikako ne ide “uz karakter”. Nikada se dosad nije desilo, ali muzika je tako magična… Ko zna – možda baš sledeći put hoće!
Kraj
Svi tekstovi SERIJE Barselona/Lisabon
Ianus Christius
Još jedan odličan tekst o čarima glavnog grada svih luzitanaca…
WorldGlimpses
Hvala, bas si ljubazan. 🙂