Ostao mi je još jedan dan u ovom gradu. Obišla sam sve što sam planirala i nema više žurbe. Imala sam čitav dan na raspolaganju da se promuvam i još po nešto uslikam. I dalje mi je naravno „brzalo“ kroz glavu da bi „ipak“ mogla da „skoknem do ovog mesta“, „posetim ono“, ali tupi bol u stopalima nije jenjavao, što me je primoralo da „usporim“. Jesam, naravno, stigla da vidim sve znamenitosti Barselone (više o tome u sledećem nastavku!), ali sam išla metroom ili autobusom – ne pešaka.
Nema sumnje da je problem bio u cipelama. Bile su fine, udobne, sa (ne tako visokim) štiklicama, zapravo najudobnije koje sam imala. Bar sam tako mislila. Ponela sam još jedan par čizmica sa sobom, takođe „za svaki dan“ i, reklo bi se, udobnih. No, u Barseloni je bilo previše toplo za oba para obuće, i cipelice i čizmice su imale previše tanak đon, sasvim nepraktičan kada ste na nogama više od 12 sati. Zbog toga sam se većinu vremena osećala kao da hodam bosa.
Pozorište u La Rambli
U svakom slučaju, obavila sam svoju finu (sporiju) turu za taj dan i sela preko puta Trga Katalonije na kafu (i ukusno sočno parče čokoladne torte), da predahnem u predvečerje, prelistam još jednom knjigu o Barseloni i sačekam flamenko-šou.
Ulaz u pozorište je bio pun. Te večeri je svirala sjajna španska grupa, uz nekoliko plesača koji su se smenjivali na bini. Kakav predivan zvuk! Imala sam prilike da čujem puno različite etno muzike na putovanjima, i svaki put me „ponese“ specifičan zvuk i emocija ritma i zvuka. Tako je bilo i sada. Smešila sam se od uzbuđenja, a opet na granici da pustim suzu od nekakvog „bola“ nepoznatog porekla. Pomislila sam da je ovo verovatno najintenzivniji zvuk koji sam čula. (Nisam još mogla da pretpostavim šta me čeka u Lisabonu!) U holu sam kupila CD grupe koja je te večeri nastupala. Imam ga i dan-danas.
Čekajući da počne flamenko-šou
I to je bilo to, sutra ću već biti u avionu za Portugal. Uživala sam u šetnji do hotela, iako još u „bolovima“… Odjednom se ispred mene pojavio znak „Rasprodaja!“ – prodavnica cipela, neka španska marka za koju nikad nisam čula, radnja i dalje otvorena!
Uđoh, uzeh par kožnih (nazvala sam ih „flamenko cipelicama“), i jedan par čizmica sa (ne tako visokim) štiklicama, proverila da li je đon dovoljno debeo… Platila sam, došla u sobu, uzela oba para starih, otvorila kantu za đubre – i samo ih ubacila!
Sledeći: GRAD KOME JE HANIBAL NADENUO IME (10)
Svi tekstovi SERIJE Barselona/Lisabon
