Put u Damask

*Imala sam tu sreću da Siriju proputujem sredinom 2008, tri godine pre nego što je počeo rat. Ovo je omaž Siriji i podsećanje na državu izuzetnog kulturnog nasleđa, uz svesrdnu želju da ponovo zavlada mir i da se zemlja brzo obnovi.

Nastavljamo sa putopisima iz Sirije, onakve kakvom sam je doživela pre mnogo godina a ovoga puta, u fokusu nam je put u Damask.

Grad je uvek imao specifičnu atmosferu. Ako biste kafu, bar onako kako smo na to u Evropi navikli (baštica, stolovi napolju itd), to u Damasku pre rata nije moglo tek tako da se nađe. Prepešačila sam ulice i ulice modernog dela grada te 2008, sa zgrada su se videle reklame restorana koji su verovatno na višim spratovima, ali bašte nigde.

Tek se na jednom mestu, nadomak velikog trga sa fontanom i impozantnom skulpturom, pojavila reklama za kafić sa, pisalo je, vrstama kafa „po vašem izboru“. Ali, onda me je put odveo duboko u dvorište između zgrada, a tamo beton i nekoliko stolova. Tražila sam „Nes“, a dobila lonče s vrućom vodom, teglicu šećera, teglicu „Nes kafe“, praznu šolju – pa, ko kako voli neka smućka, „po svom izboru“.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Travel Writer (@danijelas_glimpses)

Pretpostavljam da je kafa mogla da se popije i u kafićima u kojima sede samo muškarci, puše nargile, i sa uzvišenih terasa nadgledaju prolaznike. Pretpostavljam…

Put u Damask

Upozorili su nas tada da pripazimo i kad su u pitanju cene. Dešavalo se da turista pita za cenu pića (oprezan jer je čuo za svakojake „pošalice“ Sirijaca), a kada treba da se plati, konobar vam traži tri puta više i samo slegne ramenima na vaše negodovanje. Ali, sve to vam donese put u Damask.

Iako su Sirijci s jedne strane bili izuzetno ljubazni, s druge je trebalo imati u vidu da su bili i prilično siromašni (prosečna plata je bila oko 150 američkih dolara pre rata), pa su gledali na svaki način da „još malo zarade“.

Što se tiče alkohola, eventualno ga je bilo u hotelima gde dolaze isključivo turisti. Najčešće ste mogli naići na sirijsko pivo „Barada“, nazvano po tamošnjoj reci, ali sam čula da se putnici rado opredeljuju i za libansko. U autentičnim arapskim restoranima, koji će vam ponuditi i muziku uživo, služili su pivo bez alkohola, koje podseća na gazirani, gorki čaj.

Na ulicama grada

Standard se tada donekle odrazio i na izgled grada, koji je bio poprilično prljav, bar kad je u pitanju moj put u Damask. U modernom delu grada, mnoge zgrade su bile zapuštene, u parkovima u kojima su se Sirijci odmarali u senci nekog drveta, ležeći na travi, leteli su otpaci.

Striktni su bili po pitanju odevanja lokalnih žena, koje su velikim delom potpuno „pokrivene“, ali vam se kao turistkinji lako moglo desiti da se mladi Sirijci napadno guraju baš pored vas na ulici. Ovakva „sudaranja“ je bilo najbolje izbeći, jer je svaka naknadna reakcija bila uzaludna, ti momci će nestati u gužvi dok vi budete glasno psovali na sopstvenom jeziku.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Melad Mehdi (@meladdwehi)

Ipak, ni turisti nisu naročito pristojni. Tako se Evropljani često bune što im Sirijci „zagledaju“ supruge svetle puti, a opet, oni sami „iskaču“ pred svaku zabrađenu Sirijku ne bi li je fotografisali. To se Sirijcima, s pravom, neće dopasti, pa može da se dogodi i da burnije reaguju.

Pijaca do kasno u noć

U gradu se, u principu, nije bilo teško snaći. Preko većih ulica su se prostirale pasarele, koje su taman bile tako raspoređene da se možete lako kretati pešaka. Mapu grada nisam našla, čak sam i prolaznike zbunila kad sam ih zamolila da mi kažu gde mogu da je kupim.

Na kraju sam uzela neku kopiju karte Starog grada, a ostatak nogu pred nogu – pa gde završim. Usput, ulični prodavci soka od duda i kafe, koji imaju poseban način sipanja i obučeni su u neki vid tradicionalne nošnje. Njih ste mogli videti gotovo na svakom ćošku.

Dok šetate duž zidina glavnog grada Sirije naišli biste na kvartove, može se reći, specijalizovane za određenu robu. Tako se zatekoh u ulici sa radnjama koje su prodavale samo cevi, šrafove, nekakav alat… Malo dalje odatle, nakon što sam skretala po principu „eci, peci, pec“, možete da se nađete na pijaci voća, povrća i mesa. E, tu je malo teže proći, gužva, cenkanje, tiskanje; morala sam da pazim i gde gazim.

U jednoj od tih ulica „održavala“ se i pijaca, koja traje čitav dan. U sedam ujutro se prodavci sjate, počnu da pristižu kupci, vreva, gužva, glasno cenkanje. I tako do kasno u noć! Tog dana (čini mi se da je bio četvrtak, mada nisam sigurna da je ova pijaca bila rezervisana samo za taj dan u nedelji), pometnja je trajala do jedan noću, mada turisti kažu da su još do tri sata čuli galamu.

Doduše, s obzirom na vrućinu (a ja sam putovala u maju), nije ni čudo što ljudi radije kupuju voće i povrće kad malo mine žega.

Posteri predsednika

Damask, kao i čitava Sirija pre rata i posle, bio je oblepljen slikama predsednika Bašara al Asada, koji je na ovoj funkciji nasledio oca Hafeza, a porodica Asad je na vlasti od sedamdesetih godina. Ukoliko ste imali prilike da putujete po drugim arapskim zemljama, ovo vam neće biti nepoznato. Tako se sa svih strana smeše i portreti kraljeva i šeika u Jordanu, na primer, ili Ujedinjenim Arapskim Emiratima.

Slična situacija je bila i tokom mog puta u Damask – prođete pored zgrade na kojoj su, recimo, apsolutno svi prozori oblepljeni posterima predsednika-oca i predsednika-sina. Njihovi likovi vam mašu sa svih bilborda, iz svih izloga, čak i kroz zadnje staklo na automobilima, na koje je s unutrašnje strane zalepljen poster. Predsednik će vas „pozdraviti“ i na granici, uz „hvala što ste posetili Siriju“ i „srećan put“.

Sledeći: ZNAMENITOSTI ALEPA

Svi tekstovi SERIJE o Siriji.