Ponovo me je sačekalo lepo jutro, savršeno za Monžuik, ali sam svakako mislila da prvo svratim na plažu. Prilično sam se radovala što ću danas ići na ovo lepo brdo iznad Barselone!
Jeste bio novembar – nije bilo vreme za sunčanje ili kupanje, ali je bilo vedro uz slab vetrić, upravo savršeno za šetnju pored mora.
Spustila sam se niz La Ramblu (ova ulica ne može da vam dosadi), usput uzela jedan od popularnih ceđenih sokova u „Bokeriji“ i nastavila naniže ka obali. Jel vam poznat onaj osećaj kada svi oko vas žure na posao, gledaju na sat, trube iz automobila ili zaustavljaju taksi, dok vi uživate u sunčanom jutru, ispijate sok, potpuno smireni, uz pozitivno uzbuđenje što ćete danas videti nešto novo? E, pa, tako sam se ja osećala!
Uz poneko „‘ola, čikita!“ usput, i „’ola“ s moje strane, odsedela sam petnaestak minuta na klupi pored plaže, zureći u blage talase.
Ponovo me je čekao zabavan dan, puno šetanja, i dalje sam na svojim niskim štiklicama i sa poteškim aparatom oko vrata.
Monžuik tvrđava
Bilo je zabavno voziti se žičarom, a pride se sa terasa na brdu pruža prelep pogled na luku u gradu. Nije bilo dovoljno vremena da se obiđu sve one bašte za koje sam čula, već sam se uputila do poznatog zamka, koji danas predstavlja Muzej vojne istorije. Velika „teška“ zgrada sa jakim zidovima i mostom u lukovima.
Nedaleko odatle nalazi se Palaceta (mala palata) Albeniz sa prostranom fontanom u vrtu. Ovo je zapravo rezidencije španske kraljevske porodice kada borave u Barseloni.
Palata Nacional ima veliki hol u centru i jedne od najvećih orgulja u Evropi.
U ovoj impozantnoj građevini nalazi se Muzej umetnosti Katalonije.
Španski grad na Monžuiku
Međutim, ono što sam jedva čekala da vidim na Monžuiku je „Španski grad“. Sagrađen je 1929. za potrebe Svetske izložbe kao jedinstven projekat od 117 zgrada-replika u „prirodnoj“ veličini, koje predstavljaju različite arhitektonske stilove u Španiji. Ovo je pravi arhitektonski muzej!
„Placu major“ (veliki trg) čine zgrade u stilu Aragona, Navare, Katalonije, Kastilje, sa poznatom zgradom Skupštine grada u Valderobresu.
Neke od zanimljivih primeraka su Tablao de Carmen, tipičan andaluzijski „tablao“, odnosno „podijum za igru“, gde se inače održavaju flamenko večeri. Mnogi noćni klubovi otvaraju se ovde nakon što se ostatak naselja zatvori. Na glavnom trgu se preko leta organizuju koncerti na otvorenom, a ovde se održavaju i razni festivali i performansi.
Nesvesno sam blago udarila šakom o šaku, smešeći se u sebi, jer me je ovo podsetilo da sutra uveče idem na veče flamenka! Ne održava se ovde, već na sceni pozorišta u La Rambli, ali svejedno.
Monžuik Barselona: Šarmantni lukovi
Moram da priznam da sam već bila delimično umorna, jer satima nisam stala. Sve na Monžuiku deluje blizu, iako zapravo baš i nije.
Ali ipak, samo pogledajte ovo naselje! Stepenište iz Santijaga, a oko njega grupa kuća u stilu Galicije.
Ulica Kabaljeros, koja treba da dočarava kastiljansko selo, pruža se s jedne strane trga, dok vas od luka Arko de Maja druga ulica podseća na arhitekturu Navare i Baskije.
Ovaj luk posred prolaza je tako šarmantan, da ne znate šta biste prvo fotografisali.
Na Trgu Aragona smešten je zvonik iz Uteba, a odatle počinju delovi grada posvećeni Andaluziji i Kataloniji. Oko Ulice Levante videćete šmek Valensije i Mursije. Izvan zidina ovog malog „grada“ nalaze se manastir i crkva u stilu katalonskih Pirineja…
Znate šta – sad mogu da kažem da sam videla čitavu Španiju, bar kada je u pitanju njena arhitektura! A da pride nisam iskoračila iz Barselone!
Šalu na stranu, u sećanju mi je ostalo usko stepenište u Ulici Arkos, zbog kojeg sam još nestrpljivija da što pre odem na jug Španije, u Andaluziju. Tamošnji šarm proizašao iz mešavine različitih kultura, umetnost, ahitektura, istorija… Jedva čekam! (U međuvremenu sam bila u prilici da obiđem i ovu špansku provinciju. Sada možete da pročitate i čitavu seriju putopisa iz Andaluzije na blogu.)
Plan za ovaj dan je sada već počeo da deluje ambiciozno. „Španski grad“ na brdu Monžuik je bio savršeno mesto da se napravi pauza, sjajna prilika za „tapas“ i čašu „sangrije“.
Samo mogućnost da sa jednog od balkona gledate na ovo zanimljivo naselje, čini vas hipnotisanim.
Ovo su momenti koje na putovanjima mnogo volim!
Monžuik, Puno toga da se vidi
No, da sumiramo dan dosad – divno jutro, prelep pogled, prijatni vrtovi i palate, restoran u „Poble espanjol“. Imam još nekoliko sati da obiđem još ponešto i da onda (bar sam tako planirala), prošetam nazad do hotela. Dovoljno vremena, mislila sam.
Da li da pomenem da sam nakon ovoga otišla još i u muzej Žana Miroa!
View this post on Instagram
Već sam pomenula (u tekstu o Miroovom i Pikasovom muzeju), da sam tamo čekala u redu čitav sat kako bih ušla, još bar toliko mi je trebalo da ga obiđem, a trebalo je požuriti, jer se približavao kraj radnog vremena.
Zaista ambiciozan plan za taj dan. Već su me bolela stopala. Ali, moram da priznam da me je to prilično iznenadilo. Ipak šetnja ne predstavlja naročiti izazov, čak i ovako celodnevna, ako godinama unazad vežbate, inače se puno krećete i često šetate. No, mene su stopala svejedno bolela. (Možda pogrešna obuća?)
Bilo kako bilo, nije bilo šanse da odšetam do hotela. Na nogama sam bila skoro punih 12 sati, uz jednu pauzu ujutru na plaži i za ručak na Monžuiku. Odustala sam i od izlaženja te večeri… Samo sam se spustila do stanice metroa i mojoj sreći nije bilo kraja kada sam uskoro ugledala hotel!
Sledeći: KAD SUZE UDARE OD FLAMENKA… I CIPELA?
Svi tekstovi SERIJE o Barseloni & Lisabonu
